Prezime i Identitet: Između Tradicije, Zakona i Ličnog Izbora

Pitanje prezimena u braku, naizgled jednostavno, otvara burne rasprave koje dotiču same temelje našeg identiteta, porodičnih tradicija i društvenih očekivanja. Da li je prezime samo formalnost, ili nosi dublji simbolički značaj? Da li predstavlja vezu sa precima, ličnu pripadnost, ili je možda relikt prošlih vremena? Ovaj tekst nastoji da rasvetli različite aspekte ove teme, od istorijskog konteksta do savremenih praksi i ličnih dilema.

Istorijski kontekst: Odakle su uopšte došla prezimena?

Mnogi koji se žestoko zalažu za očuvanje "porodičnog prezimena kroz vekove" često ne znaju da su trajna prezimena na ovim prostorima uvedena tek pre oko 160-170 godina, za vreme kneza Aleksandra Karađorđevića. Pre toga, prezimena su bila promenljiva i često su se menjala kroz generacije. Najčešće su se formirala po imenu dede (patronimična prezimena poput Marković, Jovanović), po zanimanju (Kovačević, Torbica), po ličnoj osobini (Ćosić, Brkić) ili po mestu porekla.

Kako je neko primetio, "mahom su samo plemici i imali prezimena jer su imali šta da spoje, pripoje, dobiju, daju udajom, ženidbom. Među sirotinjom se često nije znalo ko tu koga i ko je čiji, pa su dobijali prezimena po nadimcima ili stvarima po kojima su bili poznati u kraju." Otuda potiču i ona "smešna" prezimena koja i danas postoji, a koja su nastala kao rezultat komšijske "zajebancije" ili opisivanja nečijih karakteristika. Dakle, sama priroda prezimena je bila fluidna i praktična, a ne sveta i nepromenljiva.

Čak su i poznate srpske dinastije menjale prezimena. Miloš Obrenović se prvobitno prezivao Teodorović, a Karađorđevići su prezime Petrović promenili u Karađorđević. Ovo pokazuje da je i na najvišem društvenom nivou prezime moglo biti stvar strategije i ličnog izbora, a ne samo nasleđa.

Prezime kao deo ličnog identiteta

Za mnoge ljude, posebno žene, prezime nije samo niz slova u ličnoj karti. Ono je deo identiteta sa kojim su odrasle, koje ih predstavlja u profesionalnom i privatnom životu. Promena prezimena može se doživeti kao gubitak dela sebe. "Meni je prezime deo ličnog identiteta o kome imamo pravo da odlučujemo sami... Ja sam srasla sa ovim prezimenom koje sada nosim, emotivno sam vezana za njega, ono je sastavni deo mog ličnog identiteta i pripadnosti," ističe jedna sagovornica.

S druge strane, postoje oni koji promenu prezimena doživljavaju kao lep i simboličan čin ulaska u novu životnu fazu i stvaranja zajedničkog porodičnog identiteta. "Meni licno je poenta udaje promena prezimena kako bi bili porodica s istim prezimenom," kaže druga. Ova dva pristupa nisu nužno isključiva, ali jasno ilustruju kako isti čin može imati potpuno različita emotivna značenja za različite osobe.

Pravne mogućnosti i birokratske zamke

Zakon u Srbiji daje četiri jasne opcije prilikom sklapanja braka:

1. Oba supružnika zadržavaju svoja prethodna prezimena.
2. Žena uzima muževljevo prezime.
3. Muž uzima ženino prezime.
4. Jedan ili oba supružnika mogu da dodaju prezime partnera svom prezimenu, formirajući tako dvočlano prezime.

Iako zakonski sve opcije stoje, u praksi se nailazi na različite tumačenja i birokratske prepreke. Na primer, pitanje da li dete može da nosi prezimena oba roditelja je dugo bilo predmet protivrečnih tumačenja organa. Iako Porodični zakon kaže da se prezime deteta određuje "prema prezimenu jednog ili oba roditelja", u praksi je često to shvatano kao "ili očevo ili majčino", a ne oba. Ipak, postoje slučajevi gde su deca upisana sa dva prezimena, što pokazuje da je moguće, ali zavisi od konkretnog matičara i tumačenja.

Birokratija je često i glavni razlog zašto se ljudi plaše da menjaju prezime. Proces promene dokumentata (lična karta, pasoš, vozačka dozvola, zdravstvena knjižica, bankovni računi, diplome, ugovori) je naporan, skup i vremenski zahtevan. "Mrzi me da se cimam i da nema problema sa detetom," konstatuje jedna buduća mlada, odlučujući da zadrži svoje prezime kako bi izbegla administrativnu muku.

Porodični pritisak i društvena očekivanja

Odluka o prezimenu nikada nije samo lična. Na nju često utiče porodični pritisak i društvena očekivanja. Tradicionalni stavovi su čvrsto ukorenjeni: prezime se nastavlja po muškoj liniji, žena koja se uda "prelazi u porodicu" muža, a zajedničko prezime je znak jedinstva. Otud i reakcije okoline koje mogu varirati od blagog čuđenja do otvorenog neodobravanja.

"Na mom venčanju, kad je mlada rekla da zadržava svoje prezime, nastao je muk... Onda smo mi sa mladine strane aplaudirali," seća se jedna učesnica rasprave. Ovakve scene pokazuju koliko je odluka da se ne sledi tradicija i dalje može smatrati hrabrim činom koji izaziva reakciju. Muškarci čiji partneri zadrže svoje prezime često se suočavaju sa podsmehom iz okoline, nazivaju ih "papučarima", što dodatno komplikuje lični izbor parova.

Zanimljivo je da se pritisak često preliva i na pitanje prezimena dece. Iako se neke žene odluče da zadrže svoje prezime, za mnoge od njih je i dalje podrazumevano da će se dete prezivati po ocu. "Meni je logično da dete nosi očevo prezime... Nisam iskreno ni razmišljala o tome," priznaje jedna. Ovde se vidi kako se unutar istog braka mogu kombinovati "moderni" i "tradicionalni" pristupi, što pokazuje kompleksnost i fluidnost ovih normi.

Prezime dece: Najveća zamerka?

Jedan od najčešćih argumenata protiv zadržavanja ženinog prezimena jeste upravo pitanje dece: "Kako ćete se onda prezivati kao vaša deca?" Ovo se posebno ističe kao problem za malu decu, u vrtiću ili nižim razredima škole, gde bi različito prezime od majke moglo izazvati nepotrebna objašnjenja.

Međutim, iskustva mnogih majki koje se ne prezivaju isto kao njihova deca pokazuju da je ovo često nepotrebna briga. "Evo moja ćerka se preziva drugačije od mame, ima dve godine i ide u vrtić... Nisam primetila nijedan problem zbog toga," kaže jedna majka. U savremenom, globalizovanom svetu, porodice sa različitim prezimenima postaju sve češće, a sistem obrazovanja i zdravstva se polako prilagođava ovoj realnosti.

Pitanje putovanja sa decom van zemlje često se pominje kao praktičan problem kada se roditelji ne prezivaju isto. Iako propisi variraju od zemlje do zemlje, suštinska potvrda da je saglasnost drugog roditelja data prilikom izdavanja pasoša detetu često je dovoljna. Ključ je u dobroj dokumentaciji, a ne u identičnom prezimenu.

Feministički i egalitarni pogledi

Za one koji zagovaraju potpunu ravnopravnost, automatsko uzimanje muževljevog prezimena od strane žene predstavlja simbolički ostatak patrijarhalnog sistema u kome je žena prelazila iz vlasništva oca u vlasništvo muža. "Meni ta promena prezimena kada se udaješ liči na to da menjaš vlasnika," ističe jedna sagovornica. Iz ove perspektive, zadržavanje svog prezimena nije hir ili tvrdoglavost, već afirmacija sopstvenog identiteta i ravnopravnog položaja u braku.

Egalitarni pristup podrazumeva da oba partnera imaju jednaka prava i podjednaku žrtvu u ovom pitanju. Zašto samo žena treba da razmatra promenu identiteta? Zato neki parovi razmatraju opciju da muž uzme ženino prezime, ili da oboje uzmu potpuno novo, treće prezime. Iako ovo kod nas izaziva podsmeh ili čuđenje, u suštini je logičan nastavak ideje da brak stvara nešto potpuno novo.

Zaključak: Pravo na lični izbor iznad svega

Rasprava o prezimenu je, u suštini, ogledalo širih društvenih promena. Ona se tiče tradicije naspram moderniteta, kolektiva naspram individue, i društvenih očekivanja naspram lične slobode. Kao što je neko rekao, "ovo je stvar izbora i dogovora, a ne tuđeg mesa."

Istorija nam pokazuje da su prezimena uvek bila podložna promeni. Zakon nam daje slobodu izbora. Preostaje nam da tu slobodu iskoristimo na način koji najbolje odgovara našem osećaju sebe, našem odnosu sa partnerom i našem shvatanju porodice. Bilo da se odlučite za zadržavanje, promenu, dodavanje ili čak kreiranje novog prezimena, suština je u poštovanju ličnog izbora svakog pojedinca.

Na kraju, kao što jedna učesnica rasprave pametno primeti: "Porodicu ne čini prezime, već odnosi u njoj." I dok se oko formalnosti možemo raspravljati, prava veza i zajedništvo grade se na mnogo dubljim temeljima od niza slova u matičnoj knjizi.